Um i pamet su opsežne i neuhvatljive vrednosne kategorije kojima se stalno služimo i ne postavljajući pitanje o njihovim kriterijumima i primenljivosti. Želeo bih da unesem jednu racionalnu jasnoću u njihovo intuitivno značenje.
Između talenta i uma nema ni direktne ni povratne zavisnosti. Posmatrajući Gogoljev portret, lako je osetiti da nije bio previše pametan taj genijalni čovek. Sudeći po mišljenjima savremenika, Mocart nije bio pametan. A Puškin je, i pored svih svojih gluposti i lakomislenosti, bio neverovatno pametan, to se vidi i po portretima, i po pismima, baš zato što u njima nema ni traga od Gogoljevih umovanja. A eto, L. Tolstoj je mnogo umovao i – mada mu to nije bila najveća vrlina, ne može mu se poreći ogroman um. Um se može opažati pogledom, čisto fiziognomički. Posebno je indikativan zajednički izraz očiju i usta, kada čovek počinje da govori: koliko su oči u stanju da apsorbuju i zrače smisao dok usta liju govor. Uredan i istovremeno pokretan balans ulaženja–izlaženja. Glupo lice liči ili na fontanu koja neprestano nešto izbacuje iz sebe, ili na vatu koja se napaja tuđom vlagom i ubrzo gubi oblik. A pametno lice je pokretan sunđer koji upija i prosipa, sve vreme nešto prerađuje u sebi. Um je svojevrsna mišićavost, sabranost i istovremeno otvorenost lica dok obavlja posao opštenja i saopštavanja. Duboka ekspresija se spaja sa pravom adresiranošću, izdašnost autoekspresije sa – usmerenim unošenjem u drugog. Energični gest se završava mekim, plastičnim doticanjem sagovornika. Ljudi suviše tvrde ili suviše meke konstitucije uma nisu previše pametni. Eto, i u Gogoljevom licu se oseća ta mekoća, rasplinjavanje preko kraja, očigledno nedovoljno vlada svojim umom koji je sklon da upada čas u neobuzdani smeh, čas u neobuzdano prorokovanje, da lako teče na talasima čas ekstatičkog, čas melanholičnog raspoloženja. Lice L. Tolstoja je mnogo usredsređenije, ali u njemu se oseća i surovost, suviše odlučno unošenje sebe u sabesednika, pa čak i nametanje sebe i svoga. A eto, Puškinovo lice izražava živahnost, momentalnu reakciju i – sabranost, osećaj za meru i formu koji neće dozvoliti umu rastakanje u neodređenost i beskrajnost.
To još ne znači da je naša recepcija tuđeg uma istinita – nikad dovoljno sopstvene pameti da bi se ocenila tuđa. Pa ipak, fiziologija uma se ničim ne može prevariti: ni obrazovanjem, ni erudicijom, ni intelektualnim sjajem, pa čak ni krasnorečivošću ili promućurnošću. Um nije uvek korelativan čak ni sa proizvodima sopstvenog rada. Ima i mislilaca – bez pameti. Mera pameti se ne određuje time koliko je čovek u stanju da kaže pametnu stvar, nego time kakve gluposti ne može da dozvoli sebi. N. govori mnogo pametnih stvari, ali pri tome istinski nije pametan zato što svoje mudrosti ne razlikuje od svojih gluposti, jer je prvi znak pameti – razlikovanje. Nisam siguran da je mislilac R. bio tako pametan, ali je barem umeo da ne učestvuje u razgovoru i da se zaista pravi lud. D. je posedovao veliki intelektualni potencijal, ali njegove maloletne kćerke su bile mnogo pametnije od njega. I obratno, ljudi koji govore rogobatno, škrto, pa čak i ne sasvim originalno, mogu biti vrlo pametni. Sećam se B. Sluckog i B. Okudžave, koji su zajednički vodili pesnički seminar na savetovanju mladih pisaca 1975. godine, gde sam bio pozvan da učestvujem i ja, kao „mladi“ – kritičar. Slucki je neprestano govorio, savetovao, pesnički komesarisao i – bio veoma pametan. Okudžava je prećutkivao, a i kad bi nešto kazao, govorio je nerazumljive i sasvim trivijalne stvari, poput „dobro“, „zanimljivo“. Pa, ipak se osećalo da nije gluplji od Sluckog, samo ima drugu pamet, da kažemo lirsku, muzičku. Ili: Slucki ima srčanu pamet, Okudžava – pametno srce. Pa, kad bi Okudžava pokušao da kiti na način Sluckog, a Slucki da prećutkuje na Okudžavin način, kod njih bi se odmah otkrili fiziološki znakovi neuma.
Šta je um? I čime se manifestuje pamet? To je tako teško definisati, gotovo kao lepotu i draž. Pamet je draž smisla u čovekovom govoru i ponašanju. Pamet nije – šta, nego kako: umeće da se usklađuje (1) snaga ubeđivanja i utvrđivanja, (2) značaj i umesnost predmeta, i (3) vidokrug i uvučenost slušaoca/sagovornika. Čovek koji ulaže Guliverov rad uma u opštenje sa Liliputancima ili u raspravljanje o liliputanskim temama, teško da je pametan. Najvažnije pravilo je definisao Puškin koji je posumnjao u ispravnost naslova Gribojedovljevih Nevolja zbog pameti. Čacki, po Puškinovom mišljenju, govori pametno ali lično uopšte nije pametan. „Prvi znak pametnog čoveka jeste da na prvi pogled zna s kim ima posla, i da ne stavlja bisere pred Reptilove i njemu slične.“ (Iz Puškinovih pisama A. A. Bestuževu, krajem januara 1825. g., iz Mihajlovskog u Peterburg.) Pametna stvar, upućena na pogrešnu adresu ili pompezno bačena u vetar, kao poklon neodgovarajućem auditorijumu, otkriva u pametnjakoviću upravo „pametnjakovića“ koji baš i nije pametan. Pametnjaković se time i razlikuje od pametnice, zato što je on „šta“ a ona – „kako“. Tako je već presudio ruski jezik time što pametnjakovićima naziva samo predstavnike jačeg pola, sklonog umovanju, a dar pravog uma daje „pametnici“ – mada je ova reč i opšteg roda, ipak po nastavku nekako najviše spada u ženski rod. Žene su često pametnije zato što pridaju mnogo manji značaj umu; Nataša Rostova u Tolstojevom Ratu i miru bila je pametna zbog toga što „nije ni pokušavala da bude pametna“. A jedna od najglupljih žena u ruskoj književnosti, Jevdoksija Kukšina iz Turgenjevljevih Očeva i dece, stalno se pravi pametna i naklapa sve o samo nekim pametnim stvarima.
Mogu se sipati oštroumne primedbe povodom sasvim nevažnog ili, naprotiv, sasvim važnog predmeta, da sama oštroumnost bude doživljena kao suvišna ili nedovoljna za pametan odnos prema predmetu, u skladu sa njegovim sopstvenim značajem. Obeležje budale uopšte nije u tome što nevešto igra ili neiskreno plače, nego u tome što plače na svadbi i igra na sahrani, a što više sjaja i srca unosi u svoje radnje, tim manje pameti joj otkrivaju. Pametan čovek može da dozvoli sebi da bude šta – pametan samo u društvu jednako pametnih ljudi, a u drugačijem društvu treba da ispoljava svoju kako-pamet upravo relativnim pomračivanjem i skrivanjem svog uma. Umovanje nije pametno samo po sebi, zato što otkriva višak pameti na predmetu koji uopšte nije dostojan nje – ili je dostojan drugog odnosa: emocionalnog, estetičkog, moralnog, religioznog ali ne intelektualnog. Pametan čovek zna granicu uma uopšte a pogotovu svoga, i nastoji da je ne prelazi, čak i uz opasnost da bude potcenjen. Pametnije je izvlačiti se praznim rečima nego se upuštati u prepirke o onom što nije vredno rasprave. Mandeljštam je, na molbe autora početnika da kaže šta misli o njihovim skromnim prvencima, obično odgovarao: „To vam je svojstveno“. I u većini slučajeva bio je u pravu jer većini pisaca nije svojstveno ništa osim „sebe-svojstvenosti“: i u tome je opravdanje kako njihovih spisateljskih prvenaca, tako i sažetosti ocene koju im daju majstori. Otprilike to isto je imao na umu i Okudžava kada bi retko procedio nešto poput „da“, „eto tako“, „hm“ kao odgovor na naredni opus koji je čitao. Ja bih čak rekao da je njegova reakcija bila pametnija, jer Mandeljštamovo „to vam je svojstveno“ ipak zvuči zajedljivo i pakosno, tj. prevazilazi meru reakcije na predmet. A ni Sluckom, koji se svim srcem i umom unosio u svaku stvar i otvoreno preterivao s komentarima, takođe se ne može zameriti odsustvo pameti. Prosto je reagovao na nešto drugo: ne na značaj same stvari nego na njen značaj za autora, na značaj samog događaja – prvog profesionalnog i javnog suda.
Jedan isti predmet može imati nekoliko nivoa ili faseta značaja, prema tome i nekoliko različitih, pa čak i suprotnih načina pametnog postupanja s njim. Glupost nastaje tek onda kada se ti nivoi pomešaju, na primer, kada se bojažljivi ogled autora početnika ocenjuje pogrdno ili pohvalno po merilima klasika, u širem kontekstu svetske književnosti. Isto tako nisu pametni moralistički pristupi estetičkim stvarima ili, obratno, estetski – stvarima morala. Eto zašto je Puškin, slab na uljudne i moralno zahtevne glupake, insistirao na tome da je „poezija iznad moralnosti ili sasvim druga stvar“. I zaklinjao je svoju Muzu, pametnu ali suviše plahovitu i uvredljivu, da „ne osporava glupaka“. Pri tome je tvrdio da „poezija, Bože oprosti, mora biti priglupa“. To je bila sasvim pametna zaštita „priglupe“ poezije od navale pametnjakovića koji bi želeli da je pretvore u megafon naprednih ideja ili skladište knjiške premudrosti.
Erudite obično nisu pametni ljudi jer znaju sve o malobrojnim predmetima, dakle, retko su u stanju da razlikuju važno od nevažnog. Uviđanje tih razlika naglo bi smanjilo stepen njihove erudicije i oslobodilo um od mnoštva činjenica za samostalan rad na pojmovima i idejama. Ne treba se zavaravati nadom da je poliglot, koji ume da govori o vremenu i politici na stotini jezika, ili fudbalski statističar, koji pamti rezultate svih utakmica na svetskim i nacionalnim prvenstvima – pametna glava. Um je usklađenost znanja o predmetu sa njegovim značajem: glupo je znati mnogo o neznatnim stvarima i sramota je znati malo o značajnim stvarima. Osim toga, ko mnogo zna, taj retko razmišlja mnogo, zato što smatra sebe sveznalicom, a misao se obično rađa iz čuđenja i pomanjkanja znanja, kao način da se ono stvaralački nadoknadi. Ali, i čovek koji mnogo razmišlja, nije uvek pametan jer je sklon da pridaje suviše veliki značaj svrsishodnom i svesnom mišljenju, a najbolje misli obično „se dešavaju“ iznenada, gotovo nesvesno, kada čovek prestane da razmišlja. Um je sposobnost da se mišlju ide preko granice znanja, a nesvesnim – preko granice svesti, tj. u bukvalnom smislu da se umom zalazi iza samog razuma.
Sve ovo ne znači da je jedan čovek skroz pametan a drugi glup. Ta svojstva su izmešana u svakome, čak i najpametniji čovek je barem u nečemu glup, a najgluplji – pametan. Čovek koji je stalno pametan u svom poslu, u profesiji, može biti priglup u dokolici, u raznim oblicima socijalnog kontakta, na primer, za stolom u restoranu, kada je znak pameti – veselo, pa čak i zabavno-glupo ćaskanje. Pri čemu to nije subjektivni doživljaj gluposti nego sasvim objektivno svojstvo: akademik, filosof, dobitnik Nobelove nagrade, može da se pokaže – i bude – fiziološki glup kada pokušava da zbija šale među zvanicama na gozbi. On se zbunjuje pred dolibašom kojem male šale same izleću iz usta, ispadaju retko pametne i umesne. A tom pravom pravcatom veseljaku lice se smrkne i zaglupi čim se povede govor o nečem naučnom i pametnom. Dešava se da je čoveku pametna samo jedna duševna sposobnost ili čak jedan deo tela. Ima žena, pametnih u svojim materinskim staranjima ili u svojim materijalnim ukusima (odeća, prijem gostiju, uređivanje kuće), ali u svemu ostalom nisu baš pametne. Postoje ljudi pametnih ruku (majstori), ili pametnih ušiju (muzičari), ili pametnih očiju (slikari), koji u mnogo čemu drugom ne pokazuju nikakvu pamet.
Pametne ili glupe mogu biti ne samo ličnosti nego i metodologije koje primenjuju. Na primer, suditi o delu po tome šta u njemu nije rečeno (nije izraženo, nije prikazano) – znak je metodološke gluposti jer otkriva kritičarevu nesposobnost da stupi u dijalog sa samim delom i njegovim autorom. Tako V. Belinski odaje nevelik stepen svoje pameti kada Gogoljevu pripovest Portret optužuje za nedostatak savremenog pogleda na stvarnost i oglašava da bi za pisca bilo najbolje da, radi ispravljanja tog nedostatka, piše bez ikakvih portreta i svih pratećih motiva:
„A ideja pripovesti bila bi lepa da je pesnik shvata u s a v r e m e n o m duhu: u Čartkovu je želeo da prikaže darovitog slikara koji je izgubio svoj talenat, pa prema tome i samog sebe, zbog pohlepe za novcem i opčinjenosti sitnom čuvenošću. I ostvarenje te ideje trebalo je da bude jednostavno, bez fantastičnih zapleta, na tlu svakidašnje stvarnosti: tada bi Gogolj svojim talentom stvorio nešto veliko. Nije trebalo uplitati tu i strašni portret sa živim očima koje strašno gledaju…; nije bio potreban ni zelenaš, ni aukcija, ni mnogo toga što je pesnik smatrao za preko potrebno upravo zato što se udaljio od savremenog pogleda na život i umetnost“.[Belinski V. G. Pol. sobr. soč. v 12 tt., izd. AN SSSR, Moskva, 1953–1956, t. 6, ss. 425–426]
Ipak, Belinski je u ovom pasažu glup, ne toliko sam po sebi, koliko zbog „savremene“ metodologije koju je usvojio, a svaka metodologija, sprovedena dosledno, obično vodi u ćorsokak čak i pametnog čoveka, jer je tupav sam princip pristupa predmetu saglasno opštoj metodi, a ne njegovim sopstvenim zahtevima. Zato Puškin u onom istom pismu Bestuževu, a takođe povodom Nevolja zbog pameti, primećuje da „dramskom piscu treba suditi po zakonima koje sam priznaje“, tj. ne primenjivati na njega neke opšte zakone ili notorne metode, nego izvlačiti „metod“ iz jediničnosti samog dela i individualnosti pisca. Pametan pristup je onaj koji izbegava metodologičnost, ali živo reaguje upravo na ono u književnom delu što ga razlikuje od drugih. Eto zašto filosofske, kritičke, analitičke metodologije, koje se obično šire kao epidemije među čitavim generacijama, doprinose povećavanju gluposti u čovečanstvu maltene više nego povećavanju pameti. Utemeljivači metodologija, poput Hegela ili Marksa, Fukoa i Deride, đavolski su pametni i svoje sledbenike izazivaju vijuganjima svoje katkad vrlo žive misli. Marksisti pošašave od pirueta Marksovog uma, a vlasnik tog uma uopšte nije smatrao sebe za marksistu. A po zakonu rastuće doslednosti svoje primene, svaka metodologija brzo se pretvara u rasadnik epohalne gluposti. U njenoj sve gušćoj pomrčini, sve mačke su sive, a Puškin kao „opisivač“ nečeg klasnog postaje nerazlučiv od Ljermontova, a Šekspir kao „nosilac“ belog muškog šovinizma nerazlučiv od Miltona, a filosofija kao metaforički rad pisma nerazlučiva od književnosti.
Zato je najpouzdanija metodologija – odbacivanje svake metodologije i pametan pristup delu, kada kritičar ili teoretičar razgovara sa autorom o tome što je ovaj rekao i o čemu je obojici zanimljivo da porazgovaraju u prisustvu podjednako zainteresovane publike. Jasno je da Puškinu ne bi bilo zanimljivo da sa marksistima razgovara o klasnoj sadržini Jevgenija Onjegina, a Šekspiru ne bi bilo interesantno da sa feministkinjama razgovara o muškom šovinizmu u Romeu i Juliji. Postoji onoliko vrsta gluposti koliko i mera pameti i načina za njihovo narušavanje: kada glupak ne govori to, ni o tome, ne govori sa tim niti za te.
Šta je onda „to“ u kojem je sadržana sva draž uma i pametnog čoveka? „To“ je smisaona oskudica svake stvari ili ličnosti, u koju um ulazi i ispunjava je novim smislom. Zahvaljujući umu, sve stvari postaju pametnije, smislenije, počinju da osmišljavaju jedna drugu. Um uspostavlja povezivanje dalekih stvari i pravi razlike između bliskih da bi svaka stvar dobila meru svoje jedinstvenosti i – svog jedinstva sa drugima. Um je veliki povezivač i veliki razvodnik. Um neće da gurne posrnulog u provaliju, nego će ga oprezno odvesti od kraja. A nepomično ukopanog u tle ravnice, um će podstaći da zakorača, da dođe do kraja, da prepozna mesto na kojem obitava. Um je srazmernost unosiva u biće, to je srazmernost jedne mere koja svodi i razvodi. Zato se um, čim se iole utvrdi, umrtvi, nađe „recept“ ili „metod“, smesta pretvara u glupost, pa čak i radosnu glupost koja, pošto veselo otpleše na svadbi i sjedini zaljubljene, ne može da zadrži razigrane noge pa se iz sve snage zariva u pogrebnu povorku onih što se opraštaju od dragog pokojnika.
Prevela: Radmila Mečanin, Zenit broj 2
